Hidžab, marama kao politika

Prošle sedmice, u beogradskom dnevnom listu Danas, objavljen je tekst Aide Ćorović fokusiran pretežno na ulogu žena i odnos prema njima u osetljivim političko-verskim prilikama u Sandžaku. Direktorica nevladine organizacije Urban-In iz Novog Pazara posebno se osvrnula na ulogu muftije Muamera Zukorlića u stvaranju ovih (ne)prilika u regionu. Njen tekst izazvao je lavinu mržnje u Sandžaku, čiji se deo prelio čak i na stranice Danasa. Tako smo, umesto u političkom dijalogu neistomišljenika, nažalost, i dalje u prilici samo da učestvujemo u odbrani elementarnog prava na mišljenje. U ime solidarnosti, prenosimo “sporni” tekst Aide Ćorović

Kakve su perspektive Sandžaka ako sve ratobornija i glasnija IZ u Srbiji i njen čelni čovek, muftija Muamer Zukorlić, preuzmu i političko kormilo u ovom regionu, možda najbolje ilustruju dva naizgled spontana, ali svakako koordinisana događaja. Naime, na tribini koju su, nedavno, upriličile studentkinje Fakulteta za islamske studije, a koja je bila posvećena odevanju muslimanki, kolektivno i „sasvim spontano“, pokrilo se sedam devojaka i jedna žena.

Pre par dana izveden je još jedan takav „performans“ – ovoga puta pokrilo se 14 mladih žena. Sami po sebi, da se ne dešavaju u ovakvom političkom trenutku i da nisu nova papazjanija „skuvana“ u kuhinji velikog majstora manipulacije masama, spin-doktora muftije Zukorlića, ovi događaji ne bi bili osobito vredni pažnje, pogotovu ne medijske. Zašto baš hidžab i zašto baš u ovom trenutku – tema je koja izaziva pozornost i traži izvesna pojašnjenja.

Nošenje hidžaba ili marame kojom muslimanke pokrivaju kosu, poslednjih godina izaziva sve veću pažnju i predmet je brojnih polemika. Hidžab postaje paradigma i simbol koji je, nevoljno, dobio ambivalentno značenje koje zavisi od poimanja islama danas. Za sledbenike i poštovaoce islama hidžab je pobeda verskog nad sekularnim, a za one koji se bave ljudskim pravima – ostvarenje ljudskog prava da se dostojanstveno i javno nosi versko obeležje. Za one čiji je stav da u sekularnim državama nema mesta verskim simbolima, pa ni kada je odeća u pitanju, ali i za one koji nedovoljno poznaju islam, hidžab je postao paradigma za pretnju i opasnost.

Meni najzanimljivije reakcije dolaze od doslednih feministkinja i onih koji se bore za prava žena, gde mogu i sebe da svrstam. Te se reakcije i pomešana osećanja kreću od podrške i pomoći ženama koje su odlučile da nose maramu, do određenog stepena rezigniranosti prihvatanjem ovog čina kao nečega što, donekle, ograničava teško stečene ženske slobode. Mada smatram da nošenje hidžaba nosi taj ograničavajući momenat, bezrezervno sam dala podršku onim ženama iz svog okruženja koje su početkom devedesetih, ali i kasnije, odlučile da ga nose. Ono što smatram ključnim momentom da se ovakva odluka poštuje i da ne nailazi na neodobravanje sredine jeste duboko promišljen proces introspekcije i iskreno prihvatanje islama u svim njegovim pojavnostima. Ono što, međutim, izaziva veliki otpor sredine i određenu porugu, jeste površan i, rekla bih, pomodan pristup u nošenju hidžaba iza koga ne stoji ništa drugo do degradirajući stav da žena samu sebe doživljava kao trgovinsku robu sa sertifikatom ponuđenu na bračnom tržištu. Nažalost, nije retkost da u gradu u kom se, manje-više, svi poznajemo, devojke koje imaju ozbiljnu narkomansku prošlost, a neretko im je to i sadašnjost, pribegavaju pokrivanju i na taj način „peru“ svoje biografije i socijalni život. Nije retka pojava da i roditelji, pogotovu majke, vrše jak pritisak na svoje kćeri, te se one opredeljuju za hidžab. Neretko se radi o uticaju na devojčice od desetak godina, pa smatram da se ovakva vrsta prisile, perfidno upakovana u tradicionalne vrednosti, kosi sa do sada postignutim stepenom ostvarenja dečjih prava, te da samo odrasla i zrela osoba može doneti valjanu i autentičnu odluku da usvoji neku od religijskih formi ponašanja. Ovakvo ponašanje roditelja, nažalost, govori da islam i njegove postulate ne poznaju na pravi način i da su, donekle, saučesnici u njegovom pogrešnom tumačenju i primeni.

Muškarci sa obe strane fronta: Sukob policije i Zukorlićevih pristalica u Novom Pazaru
Photo: Stock

Ono što je posebno zanimljivo i, možda, ključno za ovu priču jeste činjenica da devojke koje su se odlučile za hidžab, to rade zbog osećaja pripadnosti ili da bi se priključile nekoj vrsti opšteprihvaćenog trenda. Naime, u osetljivim godinama, kada mladi ljudi i inače tragaju za svojim identitetom, devojke pokušavaju da se identifikuju sa grupom koja će ih vrednovati na njima blizak način. U društvu poput našega, izrazito tradicionalnom i tranzicionom, sa nerešenim ili pogrešno rešenim identitetima, u društvu iz koga neprestano dolaze oprečne i nedosledne poruke i koje je vrednosno u potpunosti devastirano, veliki broj mladih se okreće religiji tražeći čvrsto uporište oko koga će da formira svoje stavove. Verske institucije, takođe, prolaze kroz procese tranzicije i promena, ali u ovom trenutku, nažalost, šalju više pogrešnih nego kvalitetnih poruka i daju više pogrešnih nego kvalitetnih rešenja. S druge strane, određena vrsta atavističkog i udvoričkog odnosa prema religijama, ali i izrazit nedostatak kritičkog odnosa prema svemu što nas okružuje, doprineli su da se sve što dolazi sa strane verskih zajednica potpuno nekritički prihvata i praktikuje. Takvo okruženje idealno je za manipulaciju i proturanje i širenje stavova koji neretko mogu biti i veoma opasni, ali ih crkve i druge verske zajednice upravo zato i koriste ili, tačnije, zloupotrebljavaju.

Ovde se vraćamo na početak priče i dolazimo do onoga što jeste ključni problem, tj. zašto u ovom trenutku, u Sandžaku, ovo nije samo rasprava o hidžabu već je politička tema par excellence. Suština je u tome da muftija Zukorlić očajnički traži saveznike za svoju politiku i da ne bira načine i sredstva da to uradi, kao ni one koje će da zloupotrebi. Bez obzira na to što je javnosti jedan ovakav događaj serviran kao spontan i kao izvorno pokrenut od samih žena, ovo je, očigledno, vrlo pripreman i kontrolisan proces. Čitava ikonografija, uloge, izgovoreni tekstovi, čak i upadljivo fizičko odsustvo muftije Zukorlića na tim tribinama, govore o njegovoj sveprisutnosti i potpunoj kontroli svega što se dešava u Islamskoj zajednici i oko nje, kao i u političkom miljeu koje je počeo da stvara. Iz svega, znači, treba da proistekne poruka kako u Sandžaku vlada neupitna i opšteprihvaćena atmosfera vrednosnog sistema čija je suština islam. Dakle, nema dvojbe da je u takvom okruženju muftija Zukorlić jedini i najbolji politički izbor. Poslednjih godina bilo je očekivano i prirodno da učenice medrese ili studentkinje Fakulteta za islamske studije nose hidžab, oko toga se nisu pravili nikakvi posebni događaji koji privlače pozornost javnosti, ali u trenutku kada je Zukorliću neophodna podrška za političko delovanje i stavljanje svih institucija pod njegovu kontrolu, „igrokaz“ koji je izveden na ove dve tribine i te kako ima značenje i poruku. Kao neki svevideći Orvelov Veliki brat, Zukorlić nam jasno poručuje kakvo je ponašanje prihvatljivo, a kakvo nije, on jasno iscrtava model današnje žene koji on prihvata i koji neće biti anatemisan od strane njih, odabranih.

S druge strane, veoma indikativno, u Glasu islama u par navrata se eksplicitno ocrnjuju žene iz NVO sektora u ovom regionu, širi se govor mržnje, a mi se prikazujemo kao monstrumi koji se „udaljavaju od svoje iskonske obaveze podizanja porodice“. Oni koji vrište do neba da su im ugrožena ljudska prava, obilato i bezobzirno krše tuđa prva na najprimitivniji način, uvredama koje ne priliče ni najnižem sokačarskom nivou.

Polako, ali sigurno, Zukorlić dodaje ciglu po ciglu svojoj maloj džamahiriji u kojoj će biti neprikosnoveni vođa i vlasnik svega što u tom vilajetu diše i hoda. Jer, samo u takvom okruženju njegov opstanak je moguć, a vlast za kojom tako otvoreno čezne ostvariva. U suprotnom, u društvu koje gaji misleće ljude, „neposlušne“ žene i kritički nastrojenu mladež, ni Zukorliću, ali ni bilo kom drugom autoritarnom, samovoljnom i samodovoljnom lideru neće biti mesta.

* Autorka je direktorica NVO URBAN-IN iz Novog Pazara