Polovina radno sposobnog stanovništva Novog Pazara ne radi, na kazanima za obrok dnevno čeka hiljade ljudi, katanci krase fabrike, većina švercuje ili čeka pomoć od rođaka iz inostranstva, koja je sve tanja.

Svi su nas izigrali, nikome više ne verujemo: ni državi, ni ovdašnjim političarima, ni verskim liderima, ni čelnicima lokalne samouprave…
Svi oni rade samo za sebe, a Sandžak i narod u ovom delu Srbije tonu sve dublje, kriza je nezapamćena. Većina mladih ljudi ne radi i po ceo dan se bez cilja i dinara u džepu smuca po korzou, posla nema ni u perspektivi, u inostranstvo se ne može, jer i otuda proteruju sve što im nije potrebno. Žive samo oni koji se uspešno bave nekim biznisom, a takvih je vrlo malo, ostali švercuju ili dobijaju pomoć od rođaka iz inostranstva koja je takođe sve tanja.

Ovako trenutnu situaciju u Novom Pazaru, najmlađem gradu u Srbiji i jednom od najmlađih gradova u Evropi, komentariše 21-goišnji Nedžad Škrijelj, jedan od 25.000 nezaposlenih Novopazaraca koji ističe da ovaj grad, nekada ponos srpske tekstilne industrije i primer ekonomskog prosperiteta, karakteriše i duboka podeljenost po verskoj, političkoj, nacionalnoj i socijalnoj osnovi.

Hodže plaše kapital

Svađe i podele u Islamskoj zajednici i neodmerene izjave nekih verskih lidera stvaraju loš ambijent u Sandžaku i teraju investitore iz ovog dela Srbije. Niko, pa ni Bošnjacima privrženi Turci, neće da ulaže novac u područje koje je stalno u nekim trvenjima, a neretko i u obračunima u kojima je potezano i vatreno oružje.

Ipak, gradonačelnik dr Meho Mahmutović je optimista, on veruje da će ipak preovladati razum i da će strani ulagači doći i u Novi Pazar, Sjenicu, Tutin, Priboj i Prijepolje.

 

Težak život u kojem se izgubila svaka nada rađa i razne, često i nerealne zahteve, od toga da zarade preko svake mere do zahteva za autonomijom. Kao i mnogi drugi, i Nedžad se boji da bi se ekonomska kriza mogla pretvoriti u političku, a politička u nešto potpuno neželjeno.

Prekobrojni na kazanu

Ljiljana Kostić, sekretar Crvenog krsta u Novog Pazaru, upozorava da je situacija skoro bezizlazna:

– Trenutno usluge naše narodne kuhinje koristi oko 1.700 gladnih, još toliko ih čeka da dobije bar po jedan obrok dnevno. Jedva nabavljamo najpotrebnije namirnice, jer su presahle donacije imućnijih Novopazaraca, a i od države je sve manje pomoći. Na selu je mnogo teže, jer je puno starih i onemoćalih ljudi kojima je potrebna pomoć u hrani, odeći i lekovima – kaže . Najmlađi grad u Evropi

Sa prosečnom starošću građana od 33 godine Novi Pazar je i zvanično najmlađi grad u Srbiji i jedan od najmlađih gradova u Evropi, slede ga Preševo, Tutin, Sjenica i Prijepolje. Na 30 starih do 60 godina, u ovom gradu dolazi 100 mladih do 20 godina.

Velikom broju mladih potrebni su: posao, škole, fakulteti…

Puno toga obezbeđeno je Novom Pazaru i drugim sandžačkim gradovima, ali je nezadovoljstvo mladih veliko. Mladost, kažu stručnjaci, može da bude prednost i veliki potencijal, ali, ako nema posla i motivacije i veliki problem.

Da bi bar delimično poboljšala tešku socijalnu situaciju i pomogla gladnima, angažovala se i Islamska zajednica u Srbiji Muamera Zukorlića koja je preko svoje Humanitarne organizacije Hajrat otvorila narodne kuhinje u Novom Pazaru, Prijepolju, Sjenici… I oko njihovih kazana je puno prekobrojnih.

Profesor i publicista Mirko Popovac tvrdi da je sve stalo:

– Trgovina, tekstilna i obućarska industrija, koje su upošljavale više od 15.000 radnika, doživele su krah. Tekstilni kombinat Raška, Trikotaža, Savremena konfekcija, Fabrika obuće Ras, Holding kompanija Vojin Popović i mnogi drugi odavno ne rade, u nekima od njih radile su čitave porodice, sada su bez posla i najosnovnijih uslova za život.

Država se ponaša ravnodušno i ništa nije učinila da se ove fabrike, koje decenijama propadaju u korov, na vreme privatizuju i ponovo aktiviraju.

Safet Krlić, vlasniK džins-konfekcije Kasaba, kaže da je kriza dobro uzdrmala i industriju džinsa:

Godinama je džins hranio Novi Pazar, imali smo više od 500 manjih i većih pogona džinsa i obuće, preživelo nas je manje od stotinu, u nedostatku kupaca i mi jedva opstajemo. Država se trudi da nam pomogne, ali sa zakašnjenjem i često na pogrešan način. Nekim potezima nam i odmaže, tako je dozvolila da Srbija bude preplavljena sumnjivom kineskom robom, a da naši kvalitetni proizvodi trunu u magacinima.

Dabogda više nemao

Ismet H, vlasnik jednog zatvorenog pogona džinsa ne krije da je i sam olako trošio i da sada jedva preživljava prodajući kineske krpice na ulici.

– Eh, da nam je ponovo povratiti Slobodana Miloševića, u njegovo vreme ovde je sve cvetalo, radilo se, izvozilo, gradilo…. Imalo se para i za noćne provode i slatki život, bilo je to vreme sankcija koje smo mi uspešno rušili i gradili našu džins imperiju, mnogi bi danas, kad bi mogli, iz nedara raznih igračica i plesačica povratili bar deo svežnjeva nemačkih maraka koje su im tamo olako ubacivali. Izgleda da nas je stigla ona narodna “dabogda imao, pa nemao”.

Poznati novopazarski proizvođač džinsa, vlasnik kompanije Stig i potpredsednik Asocijacije tekstilaca ASTEKS Tigrin Kačar veruje da još sve nije propalo i da sandžačka privreda može da oživi.

– Evropska unija je naša šansa, izvozom u Evropu mogli bi da uposlimo naše pogone i radnike. Posao poznajemo, radnike imamo, kvalitetom se ponosimo. Što Srbija bude bliža Evropi, naše šanse za uspeh su sve veće. Izvozimo i u Rusiju i Belorusiju, okušaćemo se na još nekim istočnim i možda arapskim tržištima – optimista je Kačar.
Profesor Popovac veruje da vremena za čekanje više nema:

– Novi Pazar i Raška oblast su “na kraju Srbije”, država se mora ozbiljnije pozabaviti ekonomskim problemima, ali i zavođenjem pravne države koja, nažalost, ovde nije uvek postojala. Ako se i dalje budu zatvarale oči, Raška može krenuti pogrešnim i opasnim putem koji ne odgovara ni Srbima, ni Bošnjacima! Stisla kriza i imućne

– Oko 30.000 Sandžaklija i više od 10.000 žitelja novopazarske opštine radi u inostranstvu, mahom u nekoj od evropskih zemalja. Nakon ukidanja viza u Evropu je – kako ističe Kadrija Mehmedović iz udruženja Reintegracija – otišlo još 20.000 Sandžaklija, ali su mnogi morali da se vrate, jer su proterani ili nije bilo posla.

Oni koji su ostali i imaju stalni posao ranije su svojima u Sandžak godišnje slali desetine miliona evra, a sada mnogi ne mogu ni sebe da izdržavaju, a kamoli brojne porodice na Pešteru, Goliji ili Rogozni.